Anksioznost je termin koji je sve više u upotrebi u svakodnevnom govoru, kojim osobe opisuju najrazličitija stanja i doživljaje. Bilo bi arogantno od strane stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja da optuže bilo koga da ne koristi ovaj pojam adekvatno, jer postoji neslaganje i u samoj stručnoj javnosti oko definicije anksioznosti.
Među domaćim autorima dominira stav da je anksioznost patološki strah, odn. neprijatno emocionalno stanje straha, usmereno ka potencijalnoj opasnosti ili neizvesnosti u budućnosti, pri čemu objektivna opasnost, ili ne postoji, ili subjektivni doživljaj i ponašanje nisu u srazmeri sa objektivnim okolnostima.
Normalna i patološka anksioznost
Američki autori, sa druge strane, opisuju normalnu anksioznost. Smatraju da je to, do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Izgleda da u kvalitativnom skoku od normalne ka patološkoj anksioznosti važnu ulogu ima biološka predispozicija. Definicija i opis patološke anksioznosti slaže se sa našim pogledom na ovaj simptom.
Anksioznost je reč koja svoj koren ima u grčkoj reči anishia – zabrinutost, strepnja (grč. anishio – brinuti, engl. anxiety – strepnja, teskoba, bojazan, zabrinutost, trema). Odnosi se na neprijatno i mučno osećanje strepnje i napetosti, pri kojem se očekuje potencijalno opasna situacija, koja po pravilu ne predstavlja stvarnu pretnju, ili je nejasna, nepoznata, često i nelogična samoj osobi.
Kao simptom uvek ima tri osnovne karakteristike:
- Kognitivna komponenta – subjektivni doživljaj straha, zabrinutosti, strepnje, napetosti.
- Fiziološka komponenta – telesna ispoljavanja (ubrzan srčani rad, ubrzano i plitko disanje, znojenje, mišićna napetost, stomačne tegobe itd.)
- Bihejvioralna komponenta – karakteristično ponašanje (bežanje i izbegavanje)
Anksiozni poremećaji su grupa nepsihotičnih mentalnih poremećaja kod kojih je anksioznost jedini ili dominantan simptom. Uvek treba sa sigurnošću isključiti postojanje organskog oboljenja.
Obuhvataju: panični poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj, socijalni anksiozni poremećaj, fobije i separacioni anksiozni poremećaj.
Panični poremećaj
Panični poremećaj predstavlja sindrom koji karakterišu učastali napadi panike, intenzivan strah od narednog napada i značajne negativne promene u načinu života.
Napad panike predstavlja specifičan, zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe, praćen brojnim somatskim simptomima. Nastaje iznenada, brzo se intenziviraju simptomi, traje od nekoliko minuta do (vrlo retko) nekoliko sati i spontano se završava.
Najčešći telesni simptomi su ubrzan srčani rad i osećaj preskakanja srca, mučnina ili druge stomačne tegobe, preznojavanje, drhtanje (tremor), kratak dah (osećaj gušenja), suva usta, vrtoglavica, nestabilnost, nesvestica, bol ili utrnulost, praćeno izrazitim strahom od smrti ili ludila (gubitka kontrole). Treba naglasiti da niko nema baš sve simptome – potrebna su bar 4 da bi se konstatovao pravi napad.
Agorafobija je tesno povezana sa paničnim poremećajem. Karakteristično ponašanje izbegavanja postepeno vodi drastičnom sužavanju polja delanja osobe i zbog toga se smatra da agorafobija predstavlja prirodnu evoluciju paničnog poremećaja.
Termin agorafobija odnosi se, ne samo na strah od otvorenog prostora (grč. agora – trg, fobos – strah, bojati se), već na strah od gužvi ili putovanja, u osnovi strah da ukoliko im pozli neće moći da brzo izađu, stignu do bolnice ili odu kući. Najčešće su prisutni: strah od gužvi, javnih mesta, putovanja iz kuće ili izlazak bez prisustva druge, bliske osobe.
Generalizovani anksiozni poremećaj
Generalizovani anksiozni poremećaj karakteriše stanje intenzivne i dugotrajne anksioznosti koja se manifestuje patološkom brigom, strepnjom, iščekivanjem negativnog događaja, i uznemirenošću i napetošću sa telesnim manifestacijama. Važno je istaći da je pojava brige/anksioznosti uvek u vezi sa problemima svakodnevnog življenja.
Dakle, stalna briga/strepnja koja se ne može kontrolisati, i stanje intenzivne napetosti i uznemirenosti sa telesnim simptomima, što osobi prouzrokuje probleme u svakodnevnom funkcionisanju.
Simptomi koji se javljaju su ubrzan srčani rad, otežano disanje, znojenje, drhtanje. Po svojoj učestalosti i intenzitetu nisu tako izraženi i zbog toga se pacijenti sa ovim poremećajem uglavnom javljaju psihijatru nakon više godina ili kada se jave pridruženi (komorbidni) poremećaji, npr. depresija.
Socijalni anksiozni poremećaj
Karakteriše ga intenzivna i iracionalna anksioznost od moguće negativne procene i kritike drugih ljudi, koji se ispoljava u različitim oblicima (strah od poniženja, sramoćenja – da se ne zbune dok govore, da ne pocrvene u licu, da im se ne tresu ruke dok jedu u restoranu, da se ne umokre itd.). Pored toga, javljaju se izrazite telesne manifestacije anksioznosti u situacijama koji osobe percipiraju kao rizične, sa karakterističnim ponašanjem izbegavanja tih situacija (javnih skupova, restorana, sastanaka, proslava isl.).
Specifična fobija
Poznata i kao izolovana, ili jednostavna fobija se odnosi na intenzivan, iracionalan strah od pojedinih specifičnih situacija, objekata, mesta, aktivnosti isl. Pretpostavlja se da je to i najčešći mentalni poremećaj. Najčešće fobije su: od životinja (insekata, zmija, pasa), od prirodnog okruženja (vode, visine, groma), raznih situacija (letenja, malih prostora), krvi/injekcija/povređivanja (vađenje krvi, stomatološke intervencije, operacije).
Separacioni anksiozni poremećaj
Karakteriše ga intenzivna anksioznost (sa svim opisanim komponentama i manifestacijama), koja se pojavljuje u situacijama odvajanja (separacije) od značajnih figura, osoba sa kojima je osoba snažno emotivno povezana. Po poslednjoj klasifikaciji mentalnih poremećaja, može da se dijagnostikuje i kod odraslih osoba.
Koji je uzrok anksioznosti
Kao i kod svih mentalnih poremećaja, radi se o multifaktorijalnom mehanizmu nastanka, odn. u osnovi nastanka poremećaja stoji više doprinosećih faktora. Na osnovu genetsko-epidemioloških istraživanja, kao važni faktori u nastanku anksioznih poremećaja izdvajaju se nasledni faktori (genetika), porodična sredina, specifični, lični i sredinski faktori.
Terapija
Terapijske opcije u lečenju anksioznih poremećaja uključuju farmakoterapiju (uzimanje lekova) i psihoterapijski vid lečenja. Na izbor tretmana utiču mnogi faktori (kvalitet i težina kliničke slike samog poremećaja, prisustvo pridruženih poremećaja, prijemčivost osobe za određeni vid terapije, dostupnost kompetentnog terapeuta, finansijske mogućnosti). Nakon inicijalnog intervjua, psihijatar/terapeut u dogovoru sa klijentom donosi odluku o vrsti terapije, postavlja terapijske ciljeve i pravi plan lečenja.
Dodaj komenar